Koreni geštalt terapije

Izvod iz prvog predavanja edukacije za geštalt psihoterapeute

Frederik Salomon Perls, Laura Posner Perls i Paul Goodman u 40tih godina 20. veka kreirali osnove geštalt psihoterapije, vršeći kreativnu sintezu već postojećih koncepata različitih psiholoških i filozofskih pravaca (Radionov, 2013). Za tu novu celinu, geštalt psihoterapiju, možemo reći da je u svojoj osnovi: humanistička, holistička, egzistencijalistička, fenomenološka, dijaloška, procesna i temeljena na teoriji polja (ibid). Pored ovih karakteristika jako je važan i uticaj koji je na stvaranje geštalt terapije imala i psihoanaliza iz koje je geštalt rastao kako na kritici tako i na usvajanju nekih koncepata koje su razvijali, pre svega, Karan Horney, Wilhem Reich, Otto Rank.

Humanistička psihologija

U vreme nastanka geštalt psihoterapije poljem psihologije i psihoterapije dominirala su dva pravca: bihejviorizam i psihoanaliza – prva i druga sila u psihologiji. Humanistička psihologija nastaje upravo kao reakcija na ove pravce, kritikujući pre svega bihejviorističko proklamovanje redukcionističkog i presimplifikovanog modela čoveka i njegove prirode (Moss, 2001).

Humanistička psihologija se može sagledati kroz pet osnovnih postulata (Greening, 2006, adaptacija na osnovu Bugental, 1964):

Ljudska bića, kao ljudi, nadilaze zbir svojih delova. Ne mogu se svesti na komponente.
Ljudska bića postoje u jedinstvenom ljudskom kontekstu, kao i u kosmičkoj ekologiji.
Ljudska bića su svesna i svesna su da su svesna – to jest poseduju, svesnost. Ljudska svest uvek uključuje svest o sebi u kontekstu drugih ljudi.
Ljudska bića imaju sposobnost da prave izbore i stoga imaju odgovornost.
Ljudska bića imaju namere, usmerena su na ciljeve, svesna svog uticaja na buduće događaje i traže smisao, vrednost i kreativnost.

Još jedna važna odlika ljudskog bića koju donosi humanistička psihologija je viđenje čoveka kao bića koje nosi potencijal da postane ono što zaista jeste. Ovaj potencijal se često izražava metaforom žira koji ima potencijal da izraste u hrast, ukoliko se nalazi u hranjivoj sredini. Ovaj princip se odslikava na ulogu terapeuta u svim humanističkim psihoterapijama, kao facilitatora procesa realizacije potencijala klijenta/pacijenta. Terapeut je tu da obezbedi hranjivu sredinu, da podrži potencijale koji već postoje u samoj osobi i koji treba da se aktualizuju. U Rodžersovoj terapiji usmerenoj na osobu, za ovaj proces je usvojen Maslovljev termin ‘samoaktuelizacija’, dok se u geštalt terapiji više govori o rastu, dok termin samoaktualizacija nije prihvaćen.

Konačno još jedan važan doprinos, humanističke psihologije je stavljanje akcenta na zdrave procese kod ljudi. U psihoterapiji se odbacuju mnogi patocentični koncepti, a psihoterapija se otvara (pored rada sa ljudima koji imaju poteškoće) i ka radu na rastu i razvoju. Iz tog razloga su za geštaltiste termini ‘psihopatologija’ i ‘dijagnoza’ dugo bili zabranjeni, a i sada se pominju veoma obazrivo i u kontekstu i sa terminima koji ne patologizuju.

Holizam

Dok su Perlsovi živeli u Južnoj Africi, njihovo interesovanje za holizam je pojačano njihovim izlaganjem filozofskim, naučnim i političkim idejama tadašnjeg premijera Jan Christian Smuts-a kako ih je prikazao u svojoj knjizi Holizam i evolucija (Bowman & Nevis, 2005).

Konvencionalna medicina ljudsko biće posmatra kao zbir njegovih delova, kao kompleksnu mašinu. Međutim, geštalt terapija odbacuje stav da je ljudsko biće samo zbir njegovih delova. Iz ugla geštalt terapije čovek je više koordinacija koncepta organizma kao celine, koji je prvi uveo Kurt Goldštajn (Perls, 1971). Organizam uvek funkcioniše kao celina, kao prefinjena koordinacija svih svojih delova (Pearls, 1971, pp. 5)

Osoba jeste telo, emocije, misli, senzacije i percepcije (nije njihov skup) i sve to funkcioniše međusobno (Passons, 1975). Svi ovi fenomeni se dešavaju istovremeno i svi su, iz ugla geštalt terapije, kao jedinstvena celina od značaja za zdravo funkcionisanje osobe, pa samim tim i za terapijski proces.

Međutim, slično kao i Lewin-ova teorija polja, holizam sugeriše da se ljudi ne mogu posmatrati drugačije osim u odnosu na njihovo polje životne sredine (Ingersoll & O’Neill, 2005). Holizam je uz teoriju polja početna tačka geštalt terapije!

Smuts-ovi pogledi na holizam će kasnije uticati na razvoj teorije integracije ličnosti geštalt terapije.

Holizam primenjen u praksi upravlja terapeuta ka podršci za klijenta da doživi i integriše sve delove sebe, posebno one koji su možda bili odbijeni ili odbijeni (Clarkson i Cavicchia, 2014).

Prema Petruški Klarkson (Clarkson i Cavicchia, 2014):

“…Kamen temeljac geštalt pristupa je njegov naglasak na celovitosti osobe u terapijskom odnosu, i to ne samo na intrapsihičkoj ili samo na interpersonalnoj dimenziji. U procesu savetovanja različiti aspekti osobe mogu biti naglašeni u različito vreme. To će verovatno uključivati simboličke, bihevioralne, fiziološke, afektivne, kognitivne i duhovne aspekte života klijenta. Međutim, savetnik [ili terapeut] će uvek, kao vodeći princip, imati integraciju svih mnogih aspekata te jedinstvene osobe. Prihvatanje i uvažavanje ove višedimenzionalne celine takođe se smatra mogućim ciljem za klijenta. Ovo nije „nametnuto“ klijentu, već se zasniva na uverenju da ljudska bića žele da iskuse svoju celovitost, individualno bogatstvo i integraciju različitosti.“

U skladu sa navedenim, cilj Geštalt terapije je integracija svih različitih delova (Clarkson i Cavicchia, 2014), tela, osećanja i intelekta (kognicije), ali otcepljenih delova selfa. Nakon (re)integracije svih delova, osoba može da postane celovita i da onome što već jeste pridruži ono što potencijalno može da bude.

Egzistencijalizam

Egzistencijalizam je filozofski pravac prema kome svako ljudsko biće ima punu odgovornost za stvaranje smisla od svog života kroz slobodu i izbore (Radionov, 2013). Egzistencijalizam svoje korene ima u radovima Kierkegaard-a i Nietzsche-a iz 19 veka, dok je njegov dalji razvoj tekao je kroz radove Husserla i Heidegger-a tokom 20 veka. Značajni produkti ove filozofije su egzistencijalna psihologija i egzistencijalistička psihoterapija, posebno logoterapija Viktora Frankla.

Egzistencijalisti su se okrenuli od mislilaca determinizma i pozitivizma kao što su Marks i Sigmund Frojd da bi naglasili smisao umesto objašnjavanja (interpretacije) iskustva. Iz ove pozicije potiče stav geštalti terapije da se iskustvo pojedinca uzima onakvo kakvo jeste, umesto da se interpretira, što je bilo tipično za, tada dominantnu, psihoanalizu.

Egzistencijalizam ističe primat iskustva. U Sartrovom egzistencijalizmu jedino pouzdano iskustvo je iskustvo „ja“. Na iskustvu se mora izgraditi smisao.

Egzistencijalisti tvrde da se ranija zapadna filozofija previše bavila razumom, idejama i apstraktnom teorijom. Umesto toga, filozofija mora početi sa sopstvenim iskustvom i ličnim razumevanjem, koje se može proučavati, razjašnjavati i tako obogaćivati. Zbog toga je fenomenologija (fenomenološki metod) postao važan za određene egzistencijaliste jer je nudila praktičan metod za ispitivanje i razumevanje prirode i kvaliteta ljudskog postojanja.

Fundamentalni pojmovi egzistencijalizma su akcija, sloboda i izbor (Trebješenin, 2009). Osoba je ta koja definiše samu sebe, odnosno, ona je definisana svojim akcijama, odgovornošću za te akcije i njihove posledice. Dakle, identitet osobe ne određuje nasleđe ili kultura već činjenica da osoba egzistira. Sloboda se ne odnosi na apsolutni slobodu od uslova i datosti društvene, biološke i fizičke sredine, već na slobodu da se zauzme stav o tim nepromenjivim uslovima, kao i stav prema sebi samom (Trebješenin, 2009). Po ovoj teoriji čovek nije primarno racionalno biće. On svoje odluke donosi s obzirom na ono što (za njega) ima smisla, a ne s obzirom na to šta je racionalno. Prema egzistencijalizmu čovek je svesno, odgovorno, samooblikujuće i slobodno biće koje bira i otkriva vrednosti i ciljeve koji će mu pružiti smisao (Trebješenin, 2009).

Na Perls-a je posebno uticao Heidegger i njegova postavka da je pojedinac mogućnost svojih potencijala (Radionov, 2013). Zadatak same osobe je da stvori značenje svog života kroz to kako živi u konkretnim životnim situacijama. Heidegger je naglasak stavljao na „egzistencijalni izbor”, odnosno, ideju da svako bira ono što prihvata, odbija, misli, oseća i kako se ponaša.

S druge strane Laure Perls je bila jako zainteresovana za rad Martina Bubera koji se bavio tzv. dijaloškom filozofijom – formom egzistencijalizma usmerenom na razliku između Ja-Ti i Ja-To odnosa. Ja-Ti odnos je onaj koji uključuje obostranu, holističku, egzistenciju dva bića koja se sreću u svojoj autentičnoj egzistenciji, bez ikakve kvalifikacije ili objektivizacije drugoga (Radionov, 2013). Ja-To odnos je suprotan.

Filozofija dijaloga (dijaloški egzistencijalizam)

1923. godine Martin Buber objavljuje svoju monografiju ‘Ja i Ti’ (Buber, 1923/1970) u kojoj opisuje realnost kroz dva područja. U prvom se Ja obraća Ti kroz dijalog ili odnos ( Ja-Ti odnos), u drugom se Ja obraća To, objektu od praktične koristi (Ja-To odnos). U Ja-To odnosu u kojem se jedno ljudsko biće obraća drugome kao objektu, oba bića bivaju umanjena (Moss, 2001).

Filozofija dijaloga Martina Bubera je imala jak uticaj, pre svega, na američke humanističke psihologe, ali i na Perlsa definišući globalni pravac geštalt psihoterapije kao humanističke.

Zanimljivo je da su se Martin Buber i Carl Rogers susreli 18. aprila 1957. na javnom dijalogu na vašingtonskoj školi psihijatrije. Tom prilikom su, između ostalog, istakli zajednički naglasak na isceljenju kroz susret dvoje ljudi. Ovaj stav je značajno uticao, pre svega, na Lauru Perls, ali i na druge osnivače geštalt psihoterapije.

Elementi Buberovog „autentičnog dijaloga“ iliti Ja-Ti procesa kako se on javlja između ljudskih bića su: 1) prisutnost, 2) autentična i nesputana komunikacija i 3) inkluzija. U terapiji ova stanja postaju preduslovi za dijaloški odnos pacijent-terapeut.“ (Jacobs, 1989). Ove elemente možemo nazvati i karakteristikama dijaloškog odnosa. Dakle, za geštalt terapeuta je glavni izazov da tretira drugog kao Ti, a ne kao To (Maurer & Gaffney, 2005).

Prisutnost je, prema Jacobs (1989,) bazični i najteži element, koji se odnosi na bivanje u kojem osoba (terapeut) ne pokušava da utiče na drugog (klijenta). Ovo odricanje od uticaja se odnosi i na želju terapeuta da bude viđen u određenom svetlu, na preimer kao „dobar terapeut”. Želja terapeuta za isceljivanjem mora da ostane „neinvestirana“ i ne sme da se pojavljuje kako bi služila specifičnoj slici o sebi (Jacobs, 1989). Prisustvo podrazumeva autentično i potpuno unošenje sebe u interakciju. Terapeuti moraju biti voljni da dozvole da ih pacijent ‘dotakne’. Geštalt terapeut takođe ima tendenciju da koristi čitav spektar emocija i ponašanja, kao i bogatstvo kontakt funkcija (pogledom, slušanjem, govorom i sl).

Autentična i nesputana komunikacija u geštalt terapiji izvire iz terapeutovog autentičnog prisustva (Jacobs, 1989). Nesputanost, o kojoj se govori, se odnosi na voljnost za iskrenim učešćem u susretu i dijalogu, ali ona mora da bude u vezi sa aktuelnim zadatkom. Dakle, nesputanost i autentičnost nisu sloboda da se sa klijentom deli sve što terapeutuu padne na pamet. Okvir za deljenje u Ja-Ti odnosu tokom terapijskog susreta je terapijski zadatak.

Postavlja se pitanje na koji način terapeut učestvuje u Ja-Ti odnosu. Laura Perls to radi kroz jednu formu izražavanja sebe:

„Ja delim verbalno samo onoliko svoje svesnosti koliko će pacijentu omogućiti da sam preduzme sledeći korak [u svesnosti] i pružam mu podršku za preuzimanje rizika u kontekstu njegove aktuelne, sadašnje disfunkcije… Opisujem neke probleme i iskustva iz svog života ili života drugih pacijenata, ukoliko očekujem da će to dati podršku ovom specifičnom pacijentu za potpuniju realizaciju njegove pozicije i potencijala. Drugim rečima, samo ukoliko će mu to pomoći da napravi sledeći korak.“ (L. Perls, 1970, str. 127)

Jasno je da Lora Perls govori o samootkrivanju, koje samo po sebi možemo smatrati terapijskom tehnikom koja nije karakteristična isključivo za geštalt terapiju. Kempler, u Ja-Ti odnosu, koristi nešto drugačiji vid izražavanja sebe koji je više u sada i ovde, i više se oslanja na to kako se, kao terapeut, oseća sa klijentom u datom trenutku (Jacobs, 1989). On takođe vrednuje spontanost i neposrednost, ali ponovo u kontekstu specifičnog zadatka:

„..niti potpuno samoizražavanje znači reći sve što terapeutu padne na pamet. Puno lično izražavanje nije bez prosuđivanja. Terapeut se poziva da kaže sve što mu je na umu što očekuje da ima vrednost ili što bi umanjilo njegovu sposobnost da učestvuje ako bi ga zadržao za sebe“. (Kempler, 1973, str. 271)

Dakle, terapeut ima odgovornost u deljenju i samootkrivanju tokom Ja-Ti susreta! Terapeut ne može uvek da zna šta će omogućiti pacijentu da napravi sledeći korak, ali zna šta treba da uradi kako bi ostao/ostala raspoloživa za kontakt (Jacobs, 1989). U geštalt terapiji terapeutu je dozvoljeno da se smeje, plače, igra, više, ćuti… dok god je u potpunosti i autentično prisutan… Dakle, pored terapijskog zadatka, komunikacija terapeuta ograničena jedino vlastitom kreativnošću i ličnim stilom i da nema namernog sužavanja njegovih/njenih reakcija kako bi se omogućio razvoj transfera kao u tradicionalnim psihodinamskim pristupima (Jacobs, 1989).

Inkluzija i potvrđivanje se odnose na konkretno zamišljanje stvarnosti drugog, u sebi, uz zadržavanje sopstvenog identiteta. Prema Jacobs (1989) čin potvrđivanja drugog iziskuje da osoba (terapeut) uđe u fenomenološki svet drugog (klijenta) bez ikakvog (pr)osuđivanja zadržavajući svesnost o vlastitiom postojanju. Potvrditi drugog znači videti i prihvatiti ga u svoj njegovoj celovitosti. Dok su Buber i Rogers bili usmereni na ono šta doživljava pacijent, geštalt terapija je fokusirana na proces doživljavanja ili na to kako neko doživljava (Jacobs, 1989). Prema njoj ova distinkcija najverovatnije dolazi iz geštaltističke usmerenosti na proces svesnosti. Pretpostavka geštalt terapije je da pacijenti mogu da nauče da se nose sa onim što doživljavaju, ako mogu da nauče kako doživljavaju i kako se mešaju u sopstveni proces doživljavanja tj. u proces kreiranja vlastitog iskustva.

Dijaloški stav terapeuta

Za razliku od prijateljstva, u kojem je dijaloška relacija u potpunosti uzajamna (jer su uloge identične), terapeut (ili učitelj) dobrovoljno preuzima poziciju podržavanja učenja drugog. Pored navedene razlike u ulogama klijent/pacijent često tek treba da izgradi kapacitet za bivanje u Ja-Ti odnosu. Zbog toga je važno da terapeut zauzme tzv. dijaloški stav koji se odlikuje prisutnošću terapeuta, autentičnom komunikacijom i inkluzijom. Dijaloški stav terapeuta kreira plodno tle za javljanje isceljujućeg Ja-Ti odnosa i omogućava da klijent i on pokušaju, koliko god uslovi dozvoljavaju, da razviju Ja-Ti odnos. Strategija terapeuta je da istrajno održava vlastiti dijaloški stav, orijentaciju na Ja-Ti odnos, držeći fokus svesnosti na poteškoćama koje pacijent u tom procesu doživljava i podržavajući ga/je da ih samostalno i autentično, na svoj način, prevaziđe.

Mesto Ja-To odnosa u terapijskom radu

Iako je Ja-Ti odnos osnova za izgradnju kvalitetnog psihoterapijskog odnosa, Ja-To odnos ima svoje mesto u geštalt terapiji. Svaki put kada sa namerom sprovodimo određenu intervenciju ili pozivamo klijenta u eksperiment mi ga tretiramo kao To.

Fenomenologija

Fenomenologija je filozofski pravac koji je, početkom 20. veka, osnovao nemački filozof Edmund Huserl, a koji se bavi proučavanjem struktura iskustva/svesti, odnosno, fenomena, pojavnosti stvari, onako kako se one javljaju u našem iskustvu, kako ih mi doživljavamo, i koje imaju značenje u našem iskustvu (Radionov, 2013).

Huserl je polagao nadu da se filozofija može izgraditi kao specifična nauka u kojoj će se putem posebnog metoda otkrivati suštine predmeta. Zbog toga se mnogo više bavio pitanjem izgradnje metoda kojim će se otkrivati suština predmeta, nego razvojem određene filozofije. Često je to naglašavao ističući da fenomenologija, pre svega, označava metod i misaoni stav – fenomenološki metod.

Suštine predmeta se, prema Huserlu, otkrivaju jedino svesti i predstavljaju onu specifičnost koja se ukazuje kada, privremeno, stavimo „u zagrade”, zaboravimo, na sve ono što o tim predmetima prethodno znamo npr. kroz prirodne nauke. Ovaj postupak se naziva fenomenološka redukcija.

Ono što je opaženo ne pripada opaženoj stvari već strukturi opažajnosti, opažanju kao takvom, odnosno, intencionalnosti. Intencionalnost je suština svesnosti, jer se ne može zamisliti svest koja nije usmerena na nešto. Svest je uvek svest o nečemu: gledajući nešto mi vidimo, slušajući nešto čujemo, misleći na nešto mi mislimo.

Intencionalnost je opšta forma svesti. Ona predstavlja osnovnu razliku između mentalnih i fizičkih fenomena. Dakle, intencionalnost označava strukturu kojom se izražava istinska priroda nekog psihičkog fenomena. Ta usmerenost je bitna odlika svakog doživljaja, pa se može reći da su svi doživljaji, intencionalni doživljaji. Za imanentno opažanje je karakteristično da i sam predmet doživljaja, tj. intencionalni objekt, pripada istom toku svesti kao i samo opažanje.

Sa intencionalnim analizama Huserl je omogućio deskripcije neposrednog toka svesti, deskripcije iskustva, uz izbegavanje pitanja odnosa naše svesti i predmeta izvan nje.

Fenomenologija bi trebalo da bude deskriptivna nauka o doživljajima, čije je posmatranje moguće pomoću refleksije. Važna karakteristika svesti je da se prema sopstvenoj delatnosti može odnositi kao predmetu posmatranja. Dakle, svest može biti usmerena na samu sebe, Huserl to svojstvo svesti naziva refleksijom.

Za refleksiju (refleksivno posmatranje/opažanje) je tipično da je predmet posmatranja bio tu, u svesti, i pre nego što je na njega obraćena pažnja. Po Huserlu, imamo spoljašnje akte ili doživljaje, kao što su spoljno opažanje, sećanje, suđenje, procenjivanje i sl. i refleksivne akte ili doživljaje koji su upravljeni na same spontane akte. Refleksivno posmatranje doživljaja se u psihologiji zove samoposmatranje, u kojem je predmet posmatranja samo doživljavanje ili opažanje ili neka druga intencionalnost.

Fenomenologija iz intuitivnog iskustva fenomena pokušava da izdvoji esenciju onoga šta doživljavamo. Fenomenološka redukcija je korak koji je neophodno preduzeti da bi se u potpunosti izveo prelaz od prirodne svesti ka transcendentalnoj, konstituišućoj svesti. Preko nje fenomenolog dolazi do čiste transcendentalne svesti kao polja svojih ispitivanja. Transcendentalna subjektivnost se kao polje fenomenoloških istraživanja ne poklapa sa psihološkim poljem istraživanja. Ona ne proučava svest kao ljudsku psihu, kao deo sveta, nego pokušava da prodre do krajnjih izvora sveg znanja i bića.

Husserl je pokušao da intrapsihičko svede na čisto subjektivno i da ga odvoji od objektivnog – ono što se događa osobi predstavlja samo fenomen, čistu svesnost, čisto iskustvo (Radionov, 2013). Prema Husserl-u iskustvo uključuje i konkretnu situaciju „ovde i sada“ koju osoba doživljava.

Mnoge ideje fenomenologije tj. fenomenološkog metoda su, kao veoma značajne unete u geštalt psihoterapiju. Jasno je da usmerenost geštalt psihoterapije na svesnost i klijentov doživljaj stvarnosti u „sada i ovde“ potiče od navedenih ideja. Geštalt terapija, uz delimičnu modifikaciju, usvaja fenomenološki metod kao metod prilaženja klijentu i odnošenja sa klijentom u kojem se pažnja usmerava na fenomenologiju klijenta (ono šta klijent oseća u sada i ovde)… istovremeno se, prema klijentu, zadržava stav iskrene radoznalosti, a sve što znamo „stavljamo u zagradu”, jer ništa sem otkrivanja klijentovog ličnog iskustva nije važno (Joyce & Sills, 2001).

Rezime

Kao rezime možemo iskoristiti reči Petruške Clarkson:

“Geštalt kao pristup savetovanju i psihoterapiji se može uporediti sa drvetom. Ona svoje korene ima u psihoanalizi i analizi karaktera, njeno stablo čine fenomenologija i egzistencijalizam, a njene grane sežu do istočnjačke filozofije i transpersonalnih shvatanja. Drvo stoji u pejzažu holizma i teorije polja sa kojima je neraskidivo povezano.“